Marko pokušava da pročita priču svojoj trogodišnjakinji Ani. Ana trči po sobi i nikako neće da se smiri. Uporno zahteva da se mama vrati da joj čita. Marko već 20 minuta pokušava da promeni Anino ponašanje, nudeći nagrade (pročitaću ti još jednu priču ako sedneš sa mnon) i upućujući pretnje (nećeš uopšte dobiti priču). Nijedna opcija ne motiviše dete da se smiri. Marko konačno dostiže svoj prag tolerancije i frustrirano izlazi iz sobe. Ana počinje da vrišti jer nije dobila svoju priču za laku noć i zove mamu. Sonja odlazi do Ane, smešta je u krevet, i čita joj priču. Ovakva situacija postala je obrazac: Ana zahteva da joj mama svake večeri čita, odabijajući tatu.
I Marko i Sonja znaju da je ova dinamika nezdrava i za njih i za dete. Ali, situacija im se čini nerešivom. Marko je toliko uznemiren da mu je teško da ne reaguje. Sonji je teško da ne ode do Ane kada plače.
Da li zaista možete da kontrolišete svoje dete?
Postoji čitav niz stavova kojima roditelji ostaju dosledni, a koji samo rezultiraju time da i mame i tate reaguju na neefikasne načine, čime često povećavaju intenzitet i učestalost izazovnih situacija.
Jedno od najrasprostranjenijih razmišljanja ovog tipa je: „Mogu i moram da kontrolišem svoje dete. Ja imam moć da promenim njegovo ponašanje.“
Ali činjenica je da svoju decu zapravo ne možete naterati ni na šta: da jedu, spavaju, budu ljubazni, ne viču ili da nemaju ispade. Deca, kao i svaki čovek, jedina kontrolišu svoje reči i svoje postupke. Ovo je jedan od aspekata roditeljstva na koji vas niko ne upozorava. Tako je žestoko u suprotnosti sa onim kako vidimo sebe i svoju ulogu roditelja. Jer, trebalo bi da umemo da učinimo da se naša deca ponašaju kako dolikuje, zar ne?
Kontrolišite ono što možete – situaciju
Kada usredsredite svoje napore na pokušaj da naterate svoje dete da promeni ponašanje, zapravo mu prepuštate volan. Kada pokušavate da ubedite svoje dete da sarađuje ili pristane na određena ograničenja, vi mu zapravo prepuštate kontrolu nad situacijom.
Razmislite o ovome: sve tipične taktike koje koristimo- logika (bićeš umoran ujutro ako odmah ne odeš na spavanje), nagrade / mito ( dobićeš dodatnih sat vremena za igru) ili pretnje (nećeš moći napolje ceo dan) – stavljaju ishod u njihove ruke. Šta se dešava ako vaše dete nije pokolebano vašom logikom? Ako ne prihvati mito ili nagradu? Ili se ne plaši pretnje? Vaše dete i dalje poseduje kontrolu nad situacijom. A ovakva dinamika razbesni većinu roditelja i rezultira njihovom reaktivnošću.
Zato, u ovim izazovnim trenucima, trebalo bi da se usredsredite na ono što možete da kontrolišete – na situaciju – umesto na ono što ne možete da iskontrolišete: svoje dete.
Čak i uz ovaj uvid, ako ste poput većine roditelja, lakše je reći nego učiniti. U trenutku nas toliko mogu iznervirati prkos, protivljenje ili drskost deteta da je teško jasno razmišljati i uključiti se u reflektivni proces.
Kako do ishoda kojim ćete biti zadovoljni i vi i dete
Kako biste bili responzivni, umesto reaktivni, u trenutku kada vaše dete ne postupa onako kako se očekuje, postoji jednostavna strategija: trenutak za mamu / tatu. Sastoji se od tri ključna koraka:
1. Iskažite problem jasno: „Trebalo bi da se smestiš u krevet, ali ti je teško da uradiš ono što ti je rečeno.“
2. Recite svom detetu da ćete iskoristiti trenutak za mamu / tatu kako biste kupili sebi vremena da razmislite na koji način ćete rešiti problem.
3. Dajte svom detetu izbore koji vam i dalje omogućavaju da kontrolišete situaciju.
Mamin / tatin trenutak vam u osnovi omogućava da razmislite kako želite da postupite pre nego što nešto učinite. Ovakav trenutak predstavlja alat za samoregulaciju. Sposobnost samoregulacije često je ključni faktor u tome da li će izazovna situacija sa detetom eskalirati ili će se razrešiti.
Marko i Sonja odlučuju da iskoriste ovu strategiju kako bi Ana prihvatila ono što smatraju da je najbolje za nju – da joj i mama i tata čitaju priču.
Strategija sprovedena u delo
Situacija se odvija ovako:
Marko tačno opisuje šta se događa, bez osude i besa: „Želim da ti čitam, ali tebi je teško da me saslušaš“.
Sledi tatin trenutak: „Uzeću trenutak za tatu, da razmislim o tome kako mogu da nam pomognem da rešimo ovaj problem.“ Tada Marko počinje da razmišlja naglas, tako da dete prisustvuje njegovom procesu: “Hm, vidim da Ana želi da joj mama čita priču. Razumem; ona voli vreme pred spavanje provedeno sa mamom, što je sjajno. Ali, i mama i ja želimo priliku da čitamo Ani, pa smo odlučili da se menjamo svake večeri, i naizmenično joj čitamo. U redu je ako se Ana ne slaže sa našim planom. To je mamina i tatina odluka. Hajde da vidimo koji je Anin izbor. Ona može da odluči da sluša priču, ili može da ne sluša dok joj čitam. To je njen izbor u potpunosti. Ne mogu je primorati da sluša “.
Za to vreme Ana se zaustavlja nakratko, slušajući tatino razmišljanje. Ona svedoči smirenom, racionalnom postupanju svog roditelja, što često rezultira odlukom deteta da sarađuje u smeru koji mu je ponuđen. Čak i ako to nije rezultat, ovo je sjajna vežba za roditelje. Daje vam konkretan način na koji možete razmisliti o problemu, a koji smiruje i razjašnjava.
Marko predstavlja Ani dva „izbora“: „Ok, dušo, evo tvoja dva izbora: možeš da slušaš priču, što bih voleo, jer zaista uživam u čitanju knjiga sa tobom; ili, možeš da odlučiš da ne slušaš. To zavisi od tebe. Ali ovo je tatino veče za čitanje. Ja ću ti pročitati priču i poželeću ti laku noć. Mama je već rekla laku noć i videćete se ujutro. ”
Marko ne zahteva od Ane da ga sluša i ne ulaže svu svoju energiju u pokušaje da natera svoje dete da promeni ponašanje. Umesto toga, ponaša se po osmišljenom planu, smireno i sa ljubavlju. Ovo, zajedno sa Sonjom koja ne pritrčava u pomoć, rezultira time da Ana na kraju prihvata situaciju.
Budite uporni
Naravno, situacije sa decom se ne rešavaju uvek tako glatko. Neka deca neće poslušati odmah, ali to i nije poenta. Svrha ove strategije je da imate plan koji vam omogućava da primenite ograničenje, bez obzira da li vaše dete pristaje na to ili ne.
U situaciji kada dete ne prihvata ograničenje, važno je da roditelji ne odreaguju. U navedenom primeru, Marko bi i dalje pročitao priču, čak i ako Ana odbija da učestvuje, a zatim bi poželeo laku noć sa ljubavlju, uprkos Aninim protestima.
Ukoliko se držite plana, deca se obično prilagode u roku od nekoliko dana.
Svrha ovog pristupa je da pokažete da nećete učestvovati u nezdravoj dinamici, ma koliko se dete trudilo da vas u to uvuče, ali da i pored toga dete zna da ste i dalje njegov oslonac. Ovakav pristup je veoma moćan- on detetu na pravi način pokazuje da je roditelj tu, bez obzira na sve – što je upravo ono što je svakom detetu potrebno.
