Gledate film i glavni lik upravo ulazi u mentalnu ustanovu. Ne propušta se prilika da se ustanova nazove “ludnica”. Svuda oko njega su ljudi u belim košuljama zakopčanim na leđima, oni koji sede kao biljke, gledaju u prazno, razgovaraju sami sa sobom i slično.
Većina nas retko iz prve ruke saznaje o mentalnim poremećajima. Obično smo prinuđeni da se oslonimo na ono što mediji plasiraju. Filmovi i serije često se okreću ljudima obolelim od mentalnih poremećaja kada im je potreban dobar zaplet. Međutim, retko kad se trude da ih prikažu u pravom svetlu. Umesto toga, prikazuju ih isuviše pojednostavljeno, prenaglašeno ili iskarikirano. Zato u medijima vidimo ekstremne primere, kakvi su u realnom životu retki. Ovo dovodi do brojnih negativnih stereotipa, stigmatizacije ili romantizacije. Dolazi i do auto-stigmatizacije koja onda smanjuje broj ljudi koji se uopšte obraćaju za pomoć. Uz to smanjuje saradljivost ljudi, a samim tim i uspešnost terapije.
Loši primeri i stigmatizacija
Prikaz mentalnih poremećaja
Na filmu shizofrenija je neizbežno prikazana uz vizuelne i slušne halucinacije. U stvarnosti, shizofrenija je daleko složeniji poremećaj. Za početak, procenat ljudi koji pate od shizofrenije i kod kojih se javljaju vizuelne halucinacije je veoma mali. Kada je dijagnostifikovana shizofrenija sa produktivnim simptomima, najčešće halucinacije su auditorne. Međutim, nema svaka osoba obolela od shizofrenije halucinacije. Depresivni ljudi prikazani su kao neuredni, opšteg pada životne energije (do te mere da ne mogu da ustanu iz kreveta) i u potpunosti nihilistični. Često odbijaju da idu na terapiju pa je “menjaju” alkoholom i drugim psihoaktivnim supstancama. Ovo je samo vrlo ekstreman primer depresivne epizode. Ljudi se sve češće obraćaju za profesionalnu pomoć i kada osete neke od prvih simptoma depresije, kao što su blaga bezvoljnost, produženo tugovanje, povlačenje od socijalnih kontakata, insomnija…
Terapija
Terapija, onako kako je prikazana, služi samo da potvrdi kako nam nema pomoći. Terapeuti su ili dobronamerne naivčine ili potpuno apatični i distancirani i ne zanimaju ih ljudi, već njihovi novčanici. Odlazak u ustanovu za mentalno zdravlje zapravo je najgora kazna, dokaz vrhunske slabosti. Odatle se još niko nije vratio u boljem stanju. Lekovi nas samo umrtvljuju i oduzimaju nam našu “supermoć”, više nismo duhoviti, kreativni ili samouvereni kao što smo bili pre lekova. Filmovi čine da izgleda kao da naši talenti proističu iz mentalnih poremećaja od kojih patimo, a ne od nas samih. Ovo je, naravno, daleko od istine. Veliki umetnici i naučnici bili su najproduktivniji upravo onda kada ih mentalni poremećaji od kojih su patili nisu ometali.
Ljubav
Filmovi poput Garden State ljubav predstavljaju kao lek. Baš kao što u bajkama poljubac prave ljubavi budi usnulu princezu, tako u ovim filmovima osobe obolele od mentalnih poremećaja samo treba da naiđu na “srodnu dušu”, nekoga ko će ih svojom bezgraničnom i bezuslovnom ljubavi izlečiti. Ljubav i podrška okoline, posebno onih najbližih, nesporno su bitan deo terapijskog procesa i oporavka. Budući da sami po sebi nisu dovoljni neophodna je i pomoć stručnjaka.
Najčešći izgovor pisaca i režisera za ovakav pristup mentalnim poremećajima jeste da je realnost dosadna. Ipak, sve češće se stručnjaci konsultuju na temu mentalnih poremećaja u cilju što vernijeg prikazivanja.
Na primer, zarad potreba filma “Split” režiser se konsultovao sa stručnjacima o disasocijativnom poremećaju ličnosti. Ipak, na kraju pribegava senzacionalizmu uvođenjem ličnosti “Beast” koja poseduje nadljudske sposobnosti.
Dobri primeri i edukacija
Glavni lik serije “Dobri doktor” je Šon Marfi, stažista medicine sa aspergerovim sindromom. Kako bi na najverniji mogući način prikazali ovaj razvojni poremećaj pisci serije, kao i glumac koji ga igra, sarađivali su sa konsultantom koji se bavi terapijom ljudi obolelih od autizma. Iako je u pitanju složen poremećaj, koji se može manifestovati na različite načine, reprezentacija autizma u ovoj seriji je široko prihvaćena i hvaljena.
Serija “Black box” prati neurohirurga Ketrin Blek koja ima bipolaran poremećaj i odbija da uzima lekove. Iako postoje kritike na realističnost “rasporeda” njenih maničnih i depresivnih epizoda, serija verno prikazuje kako ovaj poremećaj utiče na osobu, njenu porodicu i ostatak života onda kada primena adekvatnog tretmana bolesti izostane.
Serija “Na terapiji” kroz praksu psihoterapeuta i seanse sa različitim klijentima, kao i odlazak na njegovu ličnu psihoterapiju. Serija je konstruisana tako da klijente pratimo kroz vreme i zajedno sa njima prolazimo kroz različita saznanja. Neretko, na kraju procesa oni dolaze do uvida koji im poboljšava razumevanje sebe i okoline, kao i prihvatanje sopstvene odgovornosti u doprinošenju održavanja neželjenog stanja.
“Good Will Hunting” takođe dobro prikazuje terapijski proces. Terapeut koga igra Robin Vilijams empatičan je, razuman i, pre svega, pokazuje ljudskost. Kroz njegove seanse sa Vilom Hantingom možemo videti delotvornost terapije kroz odnos onda kada se terapeut iskreno posveti svom klijentu i tehnike koje koristi, koristi uvremenjeno.
Ovakvi primeri pomažu u smanjenju stigme, pokazujući složeniju sliku koja je adekvatni odraz realnosti od uobičajene dramatologije.
Iako se danas sve učestalije posebna pažnja ulaže u prikazivanje mentalnih poremećaja, neophodno je imati na umu da su filmovi i serije fikcija, ma koliko realistično delovali. Ne treba svoje znanje o ispoljavanju mentalnih poremećaja bazirati na njima. Ukoliko Vas takva tematika zanima, obrazovno štivo i informacije koje nam pružaju stručnjaci ostaju nezamenjiv izvor informacija.
