Ljudi su po prirodi opsednuti sobom. Pitamo se ko smo i šta treba da radimo sa svojim životom. Razmišljamo o tome kako nas drugi vide. Vozimo se vrteškom senzacija, osećanja, emocija i misli, od kojih je većina posvećena nama samima. Skloni smo da se identifikujemo sa svojim unutrašnjim svetom, ali ne i sa svojim osnovnim telesnim funkcijama.
Bez obzira na svu svoju brigu o sebi, veoma često zaboravljamo svoje suštinsko ja, ono temeljno sopstvo na kojem počiva najvažnije- život. Ova zaboravnost nesvesno utiče i na ceo naš osećaj i doživljaj toga šta znači biti živ.
Volimo da se osećamo živima, ali većina onoga što je zaista potrebno da bismo bili živi ostaje neosetna, neprimetna i neosvešćena. To je ono tiho ja koje nezaustavljivo radi po ceo dan i celu noć, popravljajući, razvijajući, obnavljajući nas. To je naša vegetativna živost.
Šta sve uradite za 60 sekundi?
Možda mislite da je jedina stvar koju ćete uraditi u narednih par minuta- pročitati ovaj članak. Ali, u vama se trenutno događa mnogo toga što vas održava u životu, a da niste svesni. Zato u nastavku navodimo nekoliko zabavnih činjenica o našem tihom ja i njegovoj aktivnosti, čak i u našim najlenjijim danima:
- Na glavi imamo između 100.000 i 150.000 dlaka, i svaka od njih raste oko 1.2cm mesečno. To znači da sve vlasi zajedno porastu 2.8 cm u minuti.
- Normalna brzina disanja za odrasle je oko 12-20 udisaja u minuti. Ovaj tempo dovodi 11 ml kiseonika u pluća svakih 60 sekundi.
- Pljuvačne žlezde u ustima neprestano rade, stvarajući 1-2 litara pljuvačke svakog dana.
- Preko polovine tela sastoji se od vode (oko 55% kod žena i 65% kod muškaraca). Telo može izazvati osećaj žeđi nakon što izgubi samo jedan procenat ukupne količine vode.
- Svaki otkucaj srca pumpa oko 70ml krvi i šalje je po celom telu, što je oko 5.6 litara krvi na svakih 60 sekundi, ili preko 119 miliona litara krvi tokom života.
- Telo proizvodi 120 miliona crvenih krvnih zrnaca u minuti, koja nose kiseonik i uklanjaju ugljen-dioksid iz tela.
- Kosti se neprestano razgrađuju i obnavljaju kako bi formirale još jače tkivo.
- Bubrezi takođe rade 24/7. Oba bubrega očiste oko 1.2 litara krvi u minuti, odnosno 180 litara dnevno. Sva krv filtrira se više od 30 puta dnevno.
- Svakog minuta odumire i obnavlja se 30.000 do 50.000 ćelija kože.
Da li ste danas primetili svu tu regenerativnu aktivnost? Da li ikada obratite pažnju na nju? Na suštinskog sebe? Ne osećamo sve ono što nas održava u životu. I retko kada se setimo da životu u njegovoj sirovoj formi odamo priznanje.
Evolucija i borba za egzistenciju
Kada razmišljamo o Darvinovoj „borbi za egzistenciju“, mislimo na životinje koje se bore za opstanak. Ali, to nije suštinska borba koja se tiho odvija u svakom živom biću. Naša evolutivna borba za egzistenciju je u osnovi borba za regeneraciju našeg tela koje odumire. Evolutivni biolozi fokusiraju se na biološku reprodukciju, ali jedva da spominju sve obnavljajuće funkcije koje nas popravljaju, svakodnevno, samo da bimo ostali živi. Bez ovih osnovnih popravki, i održavanja, reprodukcija ne bi ni došla na red.
Naše jezgro je ono što je zajedničko i nama i biljkama, gljivicama, bakterijama, mikrobima. Vegetativna živost su naše osnovne telesne funkcije, ono što imamo zajedničko sa svim živim bićima, svim organizmima, od jednoćelijskih algi pa naviše. Zapravo, kod ljudi u komi ili u vegetativnom stanju, kada ne osećaju, i ne razmišljaju, ono što preostaje je upravo vegetativna živost.
Tihi iscelitelj
Često govorimo o isceljenju duše, ali ni približno toliko o neosetnom isceljenju koje je neophodno svakom delu tela, svakog dana. Često nas podsećaju da izađemo iz glave i stupimo u kontakt sa svojim telom. Možemo da sagledamo svoje telo – da ga vidimo, čujemo, dodirnemo, pomirišemo, pa čak i da ga okusimo. Možemo da stupimo u kontakt i sa svojim osećanjima, praktikujući prisutnost. Ali, da li smo naučili da stupimo u kontakt sa svojim suštinskim ja?
Svoje telo možemo sagledati kao karavan za srce i um. Svi živimo sa pažnjom usmerenom na efikasan brujeći motor koji čini da se osećamo živima. Ali ono što nas zapravo održava u životu tiho je, i duboko. I vodi borbu protiv osnovnog zakona prirode- entropije, koja se povećava. Reda koji postaje neuređen. Stvari koje se raspadaju. Tiho postojanje vegetativne živosti tera nas da trčimo uzlaznim stepenicama entropijske degeneracije, lečeći nas brže nego što se dešava degeneracija.
Ali, svi smo skloni da svoje tiho ja doživljavamo zdravo za gotovo i fokusiramo se na ono što osećamo i mislimo. Razumljivo je da ga uzimamo zdravo za gotovo kada radi kako treba. Sve uzimamo zdravo za gotovo kada funkcioniše. Mi smo bića navike u meri u kojoj to sebi možemo da priuštimo. Ono što se uzdigne do naših osećaja, emocija i svesti je sve ono sa čime se ne možemo suočiti pomoću navika.
Kada zastanemo, i makar na tren razmislimo o svom telu koje u pozadini radi za nas, besprekidno, možda osetimo divljenje, i zahvalnost. Možda se nakon toga setimo zahvalnosti i za mnoge druge stvari koje uzimamo zdravo za gotovo. Mnogo je razloga da budemo zahvalni. Mnogo je razloga da odamo počast svojoj živosti, i svom životu. A najbolji povodi često su i najjednostavniji. Nekad se svode na postojanje, samo po sebi. I nekad su baš kao takvi sasvim dovoljni.
